Ljubav, kosarka, Zvezda - sveto trojstvo :)

Tri godine... Tri duge i nedefinisane godine mi je trebalo da opet u meni proradi ono sto sam osetila zadnji put 2011. Iako ce mozda bas ta 2011. ostati u mom secanju po prvoj ozbiljnoj, nedecijoj, zaljubljenosti mislim da ova 2014. mozda cak i posebnija od nje. Izvini Dva-Nula-Jedan-Jedan, ali tako je... Po cemu? Mozda je najbolje da se prvo vratimo 3 godine unazad i da vidimo cega je sve tu bilo...
- Prva "kasna" dopisivanja. Znate, ona kada vam se u 4h ujutru toliko spava, ali ne zelite da pozelite "laku noc" osobi sa druge strane zice? Koliko puta sam zaspala sa telefonom u ruci? Paaa... Tome se ne zna broj.
- Prvi inat cekam-da-se-javi-prvi, i onda kada konacno zasvetli ekran javlja se onaj osecaj nepotrebnosti bilo cega u tom trenutku, osim tog pisamca i tih karaktera.
- Prva istinska potreba da vidis nekoga, jer je sve pre toga bila samo decija fizicka privlacnost i zaljubljenost.
- Onaj prvi vas zagrljaj, onaj kada te je toliko jako stegao da i se tih par sekundi cinilo, u najmanju ruku, kao par sati. Da, bas onaj od koga se i sad najezis kada ga se setis, bez obzira sto je sve to proslo.
- I, ono nesto sto proradi u tebi kada vidis tu osobu, sa tim osmehom, pogledom, stavom, glasom, hodom, koji ti izmame smesak bez ikakvog razloga. Kada prvi put u zivotu pomislis u sebi da mozda nije po tvom "kalupu" u fizickom smislu, ali da je definitivno neko ko te je najvise puta nasmejao, neko ko je u drugom smislu savrsen. Sta znam, verovatno je to ono sto ljudi nazivaju hemijom...

Eto, to bi u kratkim crtama bila 2011. i prva ljubav. A sta je sa 2014.? 2014. je specificna po mnogo cemu… Kada bismo uporedili sadasnjost sa prosloscu od nekih 3 godina unazad, sta bismo nasli? Pa… Nista osim onog nekontrolisanog smeska koje se pojavljuje kada vidis tu osobu, njen osmeh, pogled, stav. Nema tu ni “kasnih” dopisivanja, nema tu ni onog inata, niti onih poruka “pa cekala sam te da se javis prvi”. O zagrljaju ni da ne pricam… Ponavljam, samo onaj smesak, propracen prejakom potrebom i zeljom za nekim. Da, videla sam puno lepsih pogleda, puno lepsih osmeha, ali ovaj… Ovaj je tako jedinstven. I samo ovaj me je naterao da se ovako osecam. Uopste nije puno, zar ne?

Pa nije… Ali kada na svu tu savrsenu nesavrsenost dodamo nedostatak hrabrosti, pa, zbog pojedinih faktora, cak i osecaj nemoci, tada se sve cini mnogo nedostiznijim nego sto to mozda i stvarno jeste. I samo ostaje nada da cu jednog dana ja biti razlog tog preslatkog osmeha, pri kome se tvoje ocaravajuce oci toliko skupe da se skoro ni ne vide. Da, da, to je takodje jedna od stvari koja mi proseta glavom nebrojano puta dnevno… A dok se to ne ostvari, vidimo se vec nocas opet u mojim mislima i snovima…